Bez preduzetničkog duha i energije nema uspešnog biznisa

Radio je sa dosta porodičnih kompanija, a užu specijalnost u radu mu predstavljaju porodične kompanije i kompanije koje prelaze sa preduzetništva na profesionalni menadžment, kao i osnivači koji žele, hoće ili moraju da postanu lideri svojih kompanija. Boris Vukić je jedan od govornika drugog Poslovnog foruma „Porodične firme – stub ekonomije Srbije“ u Beogradu sa temom „Porodične kompanije – od uspešnog osnivača do uspešnih naslednika“.

1. Šta predstavlja termin „osnivačeva zamka“ i kako je vlasnici porodičnih firmi mogu izbeći?

Osnivačeva zamka je situacija (koja može da traje godinama) u kojoj osnivač ne može da se oslobodi od kompanije i kompanija ne može da se oslobodi od osnivača. Ono što je bilo normalno i poželjno u prvim godinama kompanije (da osnivač želi da bude upoznat sa svim detaljima i sitnicama), nastavlja se ponekad i decenijama kad kompanije mnogostruko poraste. Navikao je on da se za sve pita, a navikli i njegovi saradnici, pogotovo oni koji su od početka sa njim. Brzo to shvate i pismeni menadžeri, koje neretko u pokušaju profesionalizacije osnivači kao spasioce dovode. Nakon nekoliko meseci se uzajamno razočaraju. Znate, kompanije se ne profesionalizuju (samo) tako što dovode profesionalne menadžere već tako što se propišu i poštuju jasne nadležnosti, ovlašćenja, odgovornosti, planovi… Da bi se to desilo i organizacija izbegla osnivačevu zamku potrebno je da osnivač donese ozbiljnu i čvrstu odluku da će je povesti na put od preduzetništva ka profesionalnom menadžmentu. Tu odluku nije lako doneti. Ustvari, lakše ju je doneti no sprovesti. Po pravilu takve kompanije ostvaruju dobre rezultate, uspešne su ako posmatrate njihove finansijske pokazatelje i izveštaje. Efektivne su, ali nisu efikasne. Samo oni koju su unutar tih organizacija, osnivač i saradnici, znaju koliko muke i energije troše da bi postigli odlične rezultate koje i postižu. Srećom po vlasnike, od njih prevashodno zavisi da li će napraviti zaista ozbiljnu kompaniju kakvom je okruženje doživljava i koja će moći da uspešno posluje i živi i bez njih. To zahteva da i oni počnu da se ponašaju po pravilima koje propišu.

2. Često pominjete u toku svojih predavanja „sindrom prica Čarlsa“. Na šta se on konkretno odnosi?

Sindrom princa Čarlsa“ se javlja kad osnivač nije spreman da prepusti operativno rukovođenje kompanijom svom nasledniku. Preduslov je da je druga generacija stekla adekvatno obrazovanje i na pravi način se pripremila za vođenje kompanije. Ako je tako, tada svaki osnivač mora da kaže svom nasledniku kada planira da prestane da operativno vodi kompaniju. Niko od njega/nje ne traži da umre, daleko bilo, kao što se ne očekuje da ide na pecanje ili čuva unučiće. Od njega/nje se traži da prestane da se meša u operativno vođenje kompanije. Ostaće na čelu, na primer, nadzornog odbora. Istina je da to osnivačima nije dosta. Tu nema adrenalina na koji su navikli. Adrenalin ne smeju i ne treba da traže ili prazne u svojoj kompaniji. Savetujem osnivačima da blagovremeno planiraju svoju novu karijeru, da to bude nešto čime će se svakodnevno operativno baviti. Ako ne žele da se povuku onda to moraju i da kažu –„dok budem živ dolaziću ovde i mešaću se u svaku operativnu glupost koja se pojavi“. Samo ta rečenica mora da bude izrečena. Ako je neko toliko samoživ osnivač, onda neka bar bude odgovoran roditelj i neka to izrekne, da bi naslednik mogao da donese svoju odluku šta će da uradi sa svojim životom i karijerom.

Boris Vuković

3. Kažu da je jedna od najznačajnijih inovacija kapitalizma razdvajanje vlasništva od profesionalnog menadžmenta. Kakva je situacija u porodičnim firmama u Srbiji i regionu? Koliko su vlasnici kapitala zainteresovani da prepuste vođenje firme nekome ko nije član porodice ili familije?

Većina osnivača bi upravo zbog toga što u dubini duše ne razdvajaju vlasništvo i rukovođenje volela da njihovi sinovi, ćerke, sestrići ili bar zetovi zauzmu ključne menadžerske pozicije u kompanije. No, po pravilu takvih nema dovoljno da bi pokrili i vođenje kompanije i prodaju i nabavku i proizvodnju… (za finansije će morati da ih bude). Dakle, moraćemo u naše redove da primamo i one koji nisu „plave krvi“, il’ plavu krv ne oženiše ili se bar sa njom ne okumiše. Preduslov da profesionalni menadžeri, koji zaista znaju svoj posao (iskren treba biti, nemalo ih se samo tako predstavlja) to i pokažu, jeste da porodična kompanija poodmakne na svom putu prelaska od preduzetništva ka profesionalnom menadžmentu. Postoje izuzeci koji potvrđuju pravilo da se profesionalni menadžeri u porodičnim kompanijama osećaju kao „krme u Teheranu“, ali sam ih ja u svojoj profesionalnoj praksi sreo jako malo.

4. Koje su najčešće greške prilikom transfera vlasništva i upravljanja s prve na drugu generaciju?

Izdvojiću tri greške. Prva je Jedva čekam da moj Mirko završi fakultet pa da nas dvojica krenemo zajedno. Ko će ga bolje naučiti no ja“. Aman, ono što on treba da nauči u praksi i da zna nije ono što osnivač zna. Preduzetnički duh i energija su neophodni da bi se pokrenuo biznis. Edukovan menadžer kompaniji treba da bi se biznis dalje razvijao i održao. Menadžment je zanat a tom zanatu drugu generaciju ne može da nauči harizmatični stvoritelj. Uvek savetujem – kad završe formalno obrazovanje pokušajte da ih zaposlite u kompaniju koja je na višem stepenu razvoja nego što je porodična, na nekoliko godina, u inostranstvo ako može. Druga su dve „mudrosti“. Jedna je „Baci ga u vatru“, pa se čudimo kad čovek izgori. I druga je „krenuće on meni od skladišta“. Pa jesi li ga školovao da džakove nosi? U skladištu treba da bude dok se školuje.

Nulta greška je insistiranje da se druga generacija obavezno priključi kompaniji. Ona je najbolnija. Osnivač jeste „veliki stvoritelj“ kompanija i naslednika, ali nema pravo da stvara i kreira život svog deteta. Neka deca jednostavno ne žele ili nemaju afinitete za biznis roditelja. Tu se opet javlja problem ne razdvajanja vlasništva i rukovođenja kompanijom. Neka deca žele i mogu biti dobri lekari, umetnici, naučnici, ali istovremeno i suvlasnici u kompaniji koju će voditi neko ko to zna.

Autorka: Snežana Subotić