Uroš Momirović, generalni direktor kompanije MONA – Revizor u modnoj industriji

Otkako su još davne 1989. Nada i Đorđe Momirović osnovali porodičnu kompaniju MONA, kvalitetne kožne jakne, kaiševi, torbe i novčanici dobili su novo značenje. I dok se nekada za dobru žensku kožnu torbu putovalo do Italije, poslednje dve decenije, brend MONA je doživeo takav uspeh da se posedovanje njihovih proizvoda od kože i tekstila, vidi kao stvar prestiža, ali i ponosa jer je reč o domaćem brendu.

MONA je modu tretirala kao vrhunski umetnički izraz i sastavni deo kulture. Kolekcije visoke mode inspirisane kulturom Lepenskog vira, vinčanskom civilizacijom, Prvim srpskim ustankom, pirotskim ćilimom i druge videla je publika Moskve, Pariza, Rima, Milana, Brisela, Dubaija… Prodor u svet došao je kao potvrda činjenice da je već odavno MONA postala mnogo više od porodične kompanije. MONA se danas sastoji od devet firmi, šest u Srbiji i tri u inostranstvu. Zapošljavaju oko 800 radnika.

Posle više od dve i po decenije, osnivači su svoje pozicije ustupili sinovima Tomislavu i Urošu. Pre samo nekoliko meseci, mlađi od njih, tridesetogodišnji Uroš Momirović, imenovan je za generalnog direktora kompanije MONA.

Nakon Gimnazije “Sveti Sava”, diplomirao je računovodstvo i reviziju na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.

– Iako nije bilo nagovaranja, nekako je od početka bilo podeljeno, znalo se da će brat studirati pravo, kao majka, a ja ekonomiju, kao otac.

Nikada se nije pokajao što je izabrao, prema mišljenju mnogih, najteži smer Ekonomskog fakulteta. Iako se sada u MONI ne bavi ni blizu onim što je studirao, smatra da taj smer daje određenu širinu da može da analizira i izmeri uspešnost onoga što radi.

S fakulteta na posao

Diplomirao je u subotu, a već u ponedeljak počeo da radi, priseća se za naš portal Momirović. Prvo zaposlenje bilo je u sektoru marketinga, na komercijalnim poslovima i to je sektor u kome je i sada najaktivniji. Smatra da to što imate porodičnu firmu ima i prednosti i mane i da sve zavisi od aspekta sa koga posmatrate stvari.

– MONA ima oko 800 zaposlenih. Kada znate da za sve njih morate da obezbedite plate, shvatate i kolika je vaša odgovornost da obezbedite novac šta god da se desi, jer te ljude ne možete prvog u mesecu ostaviti bez plate. To je jedan veliki pritisak, i po tome MONA nije klasična porodična kompanija – kaže sagovornik portala “eKapija”.

Takođe, kao veliku manu porodičnog posla, vidi i to što vas porodična firma ne tera na borbu za poziciju. Nema te oštrine koju ljudi dobijaju u borbi za poziciju.

Sa druge strane, prednost vidi u iskustvu, jer kada dođete da radite znate mnoge stvari koji drugi ne bi mogli da znaju.

– Vama su vaši roditelji, koji su sve to sagradili, bili dostupni 24 sata, prenosili iskustvo, za vas nema nikakvih tajni u firmi. Kada god je neka neizvesnost, neka nova situacija, imate sa kime da se konsultujete, imate nekoga ko je to prošao i ko želi da to sa vama podeli.

Nikada nije pomislio da ode u neku drugu firmu. Svoju poziciju vidi kao posao, a ako mu je nešto drugo trenutno zanimljivije, to posmatra kao hobi.

– Smatram da sam imao izuzetnu sreću da me je čekao posao, da je taj posao prelep, da je to posao sa ljudima i da se trudimo da stvorimo nešto što će se ljudima svideti, da se osećaju udobno, i da to nešto bude kvalitetno… Ljudi troše novac u našim radnjama, ne na nešto što je neophodno kao na primer hrana, već na nešto što ih čini srećnima.

Brojke nisu cilj

Najmlađi Momirović vodi se filozofijom da cilj u poslu, ni u kom slučaju, ne bi trebalo da budu brojke.

– Svako bi trebalo da teži da uradi posao na najbolji način. Mi pravimo garderobu sa ciljem da naši kupci budu srećni. Ako oni budu srećni, rezultati će doći sami od sebe. Najveća nagrada je lojalnost kupaca koji nam se redovno vraćaju – kaže naš sagovornik.

Najviše voli da radi sa ljudima koji su sigurni u sebe, koji imaju inicijativu, koji uz dobijanje ovlašćenja dobijaju i odgovornost i završavaju svoje poslove na vreme.

– Volim ljude koji predlažu šta se i kako radi, jer sa pozicije direktora želim da saradnicima dam širinu da oni budu ti koji meni prenose ideje i koji se, ujedno, ne boje da stanu iza tih ideja.

Radni dan mu traje oko 8 sati, ali napominje da moderno društvo nameće činjenicu da radno vreme ne može da se ograniči.

– Često se ideje jave na odmoru, ili barem van kancelarije. Tada ne čekate da se vratiti u firmu, već radite na njima.

Nova tržišta i linije

Poslednjih nekoliko godina je u privredi konstantno kriza. Međutim, ono što nas raduje jeste da mi i sada beležimo rast, napredak, kaže Momirović i najavljuje da planiraju da se šire na nova tržišta.

– U prvi mah biće to tržišta regiona. Pre svega misli na Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku, u Hrvatskoj ćemo pojačati prisustvo. Postepeno idemo ka Centralnoj Evropi, a onda i na veće tržišta poput Zapadne Evrope i Rusije.

Do 2020. žele da otvore bar tri nova tržišta i da se na njima pozicioniraju kao stabilni igrači. Kaže da se odluka o diversifikaciji ulaganja u vreme krize pokazala kao pravi pogodak. Iako im razvoj hotelskog biznisa uzima sve više maha, i dalje su najprepoznatljiviji po modnom delu.

Kako bi zaokružili modnu proizvodnju, možda ćete uskoro po cipele takođe odlaziti put “Moninih” radnji. Takođe, u planu je razvoj dečjeg brenda kao i snažnije pozicioniranje muške linije koja se sve više prepoznaje među muškarcima koji cene kvalitet.

“Partizan” u srcu

Jako voli sport. Iako sada u sportske sale ne zalazi često, seća se mlađih dana kada je igrao rukomet. Navija za Partizan, što je ujedno i porodična crta Momirovića. Kaže: “Od oca smo tako naučili”. Sa tribina Grobare prati kada god se za to ukaže prilika. Šetnje sa Vračara do Kalemegdana ili silazak do obale nadomak Beton hale, su mu postale ritual vikendom.

Bračni staž generalnog direktora MONE samo je nekoliko meseci duži od staža na poziciji generalnog direktora. Sa suprugom Doris nedavno se vratio iz Njujorka, sa odloženog medenog meseca, impresioniran jednom od metropola koja je mnogima prva na listi mesta koja u životu morate videti. Ipak, Pariz je za njega najlepši grad na svetu, kojem bi mogao da se vraća bezbroj puta. Jedino mu demonstracija osećaja superiornosti i ledeni pogled sa visine Francuza ponekad zasmetaju. Voleo bi da poseti Maroko, budući da tu zemlju vidi kao miks neverovatnih kultura, koji je ipak, sa druge strane, prilagođen evropskom duhu.

Skromno kaže da drugih neostvarenih želja nema. Što je stariji, kaže, shvata da život ima svoje cikluse u kojima se menjaju prioriteti, te da sve dođe u svoje vreme.

Autorka: Jelena Đelić

Izvor: eKapija poslovni portal

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *