Teorija međugeneracijske solidarnosti pada pod široki kišobran porodične nauke. Obrađuje načine na koje članovi porodice organizuju svoje živote i ostvaruju svoje ciljeve u kontekstu međugeneracijskih „zajedničkih života“. Ona se odnosi na nivo bliskosti i podrške među generacijama. Pojam solidarnosti nam pomaže da spoznamo kako ljudi iz različitih generacija mogu da se odnose, pomažu i oslanjaju jedni na druge u svakodnevnom životu.

Međugeneracijska solidarnost je višestruk, višedimenzionalni konstrukt koji se sastoji od šest različitih konceptualnih dimenzija solidarnosti u odnosu roditelj-dijete. To uključuje:

• Normativna solidarnost (posvećenost ulogama i obavezama);
• Funkcionalna (pomoć i razmjena resursa);
• Konsenzualna (slaganje oko vrijednosti);
• Asosijacijska (učestalost i obrasci interakcija);
• Strukturna (prilika za interakciju, zasnovana na elementima porodične strukture kao što su veličina i blizina članova) i
• Afektivna (vrsta i stepen pozitivnih osećanja i reciprocitet istih).

Teorija međugeneracijske solidarnosti nudi jak teorijski okvir kroz koji se može istražiti višegeneracijsko preduzetništvo, kao i kompleksne veze između djece, porodice i firmi. Aplikacija dimenzija međugeneracijske solidarnosti vodi do međugeneracijske sukcesije. Viši nivoi ovog tipa solidarnosti povećavaju samostalnost djece, koja je važan indikator preduzetništva, što bi moglo objasniti zašto neke porodice stvaraju preduzetnike generacijama.

Gimenez-Jimenez, D., Edelman, L. F., Minola, T., Calabrò, A., & Cassia, L. (2021). An Intergeneration Solidarity Perspective on Succession Intentions in Family Firms. Entrepreneurship Theory and Practice, 45(4), 740-766. https://doi.org/10.1177/1042258720956384