Vožnja pod dejstvom alkohola

Zakoni svih zemalja svijeta zabranjuju upravljanje putničkim motornim vozilom pod uticajem alkohola, pod lako razumljivim pretpostavkama da alkohol omamljuje, usporava djelovanje simpatičkog nervnog sistema i reakcije, kretnje čini nespretnim, umanjuje kritičnost itd. Alkohol utiče i na memoriju, oštećuje mozak, usporava reflekse, utiče na rasuđivanje, ugrožava osjećaj za ravnotežu itd. Zapravo, pojašnjenja su suštinski i nepotrebna, samorazumljivo je da čovjek pod uticajem alkohola ne smije upravljati motornim vozilom ili, prevedeno na svakodnevni jezik, odgovoran je za svaku nesreću u kojoj učestvuje, i mora snositi finansijske i druge kazne.

Neki zakoni zabranjuju i vožnju pijane osobe na motociklu, ili na prednjem sjedištu automobila. Zakoni o sigurnosti saobraćaja zabranjuju i upravljanje motornim vozilom pod uticajem drugih opojnih sredstava ili određenih grupa medikamenata, poput sedativa, depresiva ili antihistaminika.

Sve je to lako razumljivo i lako prekršivo, ali mnogo puta sam bio u društvu ljudi koji su odlučili popiti samo nekoliko čašica, objašnjavajući da „voze pa ne mogu da pretjeruju“. Poznat je onaj Kotlerov citat o tome da je moguće upravljati samo onim što je mjerljivo, ali nikada nisam čuo da je neko isključen iz saobraćaja, da je platio kaznu i da mu je oduzeta vozačka dozvola zato što je bio nasekiran, depresivan, uplakan, na rubu nervnog sloma ili zato što je bio prosto – tužan. Za razliku od statistike o saobraćajnim nesrećama pod uticajem alkohola – nema statistike o saobraćajnim nesrećama pod uticajem tuge, depresije ili drugih simptoma koji omamljuju i više od alkohola, koji reflekse šalju u peti plan, pod kojima bilo kakvo rasuđivanje ima raštrkan i nepovjerljiv karakter i u kojima kompletan živčani sklop ne odražava emocije u kojima bi vožnja bila kontrolisana i koliko-toliko sigurna za druge učesnike u saobraćaju.

Upravljanje porodičnom firmom pod uticajem alkohola ili depresije

Ako alko-testovi u nekim kompanijama i postoje i ukoliko je takav oblik provjeravanja budnosti i refleksa uposlenika na snazi – on se sigurno i nikada ne odnosi na vlasnike i direktore porodičnih firmi.  Ni javna preduzeća nisu imuna na ovaj sociološki fenomen pa je posebno ilustrativan i inspirativan socijalistički model kafeterija koje nude jeftinu i brzu kafu koja obavezno ide „uz ljutu“. Sve je to uredno, pa čak i onaj kultni scenario jugoslovenskog filma, u kojem direktor ujutro ulazi na posao, stavlja kaput i šešir na vješalicu, izdaje naređenja sekretarici, i ide u bife da popije kafu i rakiju.

Alkoholizam je ozbiljna bolest i ozbiljan izazov porodičnih firmi, ali, iako nemam argument statističkih parametara, vjerujem, a i Vi provjerite svoje osjećaje, da je jednako opasan izazov porodičnih firmi i upravljanje pod uticajem depresije. Ni autor ovih redova nije imun na momente interpersonalnih sukoba i problema, i sa sigurnošću ličnog iskustva zna da u momentima podjetinjene depresije ne može upravljati ni motornim vozilom, ni vlastitim životom, da u tim momentima ne samo da ne može donositi odluke, nego ne može sa stopostotnom sigurnošću ni – vjerovati svojim očima.

Takve momente, nedvojbeno, još i intenzivnije i češće preživljavaju i vlasnici i direktori porodičnih firmi, sa predispozicijom da izazovu saobraćajnu, poslovnu ili porodičnu nesreću. Ili i jedno, i drugo i treće.

Rješenje?

Statistika ne može računati a aparati ne mogu mjeriti stanje u glavi i duši bilo kog čovjeka, te uticaj tog stanja na njegove motoričke i psiho-fizičke sposobnosti. Poput ljudi koji su u problemu sa ovisnošću o alkoholu i psihoaktivnim substancama, i ljudi koji su u emotivnim ili psihološkim problemima će priznati bilo šta – samo ne te probleme koje imaju.

Ko može pomoći? I kako? Uzmemo li u obzir činjenicu da je po onoj čuvenoj Selimovićevoj definiciji i vlast porok, poput alkohola i kocke, rješenje je vrlo komplikovano, neizvjesno i teško. I zadatak – prijatelja. Oni mogu a ne moraju biti uposlenici firme, oni su oni najlojalniji, u prvom krugu oko vlasnika ili direktora firme, oni su tu da podrže bezrezervno i beskompromisno, i oni se neće ljutiti ako ne uspiju. I zato će i uspjeti. Posvećeno vrijeme i emocije, predanost pomoći i cilju, odsustvo osude i podsmijeha su ono što i razlikuje prave prijatelje i one koje je vrijeme provjerilo.

Željeni efekat takve pomoći nema veze sa očekivanom zahvalnošću ili nagradom, nego sa razbistravanjem pogleda, novom energijom i boljim emotivnim i psihološkim stanjem čovjeka kojem očigledno treba pomoć. Međutim, kategorija ljudi o kojima govorim rijetko i ima takve prijatelje i rijetko i ima takvu podršku. I možda je to i početna tačka za razmišljanje u ovoj analizi o upravljanju porodičnim firmama pod uticajem alkohola ili depresije. Zašto nemaju takve prijatelje?

Je li ih nisu prepoznali, ili su ih rastjerali, ili ih nisu ni tražili, ili im nisu trebali ili nisu ni zaslužili da ih imaju?

Autor: Damir Delić Đuljić